Naknada štete
Šteta je umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja ( izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha ( nematerijalna šteta ).
Vid štete koji je najteže dokazati jeste šteta u vidu izgubljene dobiti, koja postoji ako je radnjom štetnika onemogućeno oštećenom ostvarivanje uobičajene dobiti, koju bi inače ostvario da nije bilo štetne radnje .
Materijalna šteta se nadoknadjuje vraćanjem u pređašnje stanje (restitucija), i(li ) u novcu .
Visina naknade štete određuje se prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, ( šteta na stvarima) , izuzev kada je u pitanju šteta na novcu.
Kad je stvar uništena ili oštećena krivičnim delom učinjenim sa umišljajem, sud može odrediti visinu naknade prema vrednosti koju je stvar imala za oštećenika.
Za nematerijalnu štetu u vidu pretrpljenih fizičkih bolova, pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, šteta se dosuđuje kao novčana naknada.
Pravo potraživanja naknade ( nematerijalne) štete u vidu novčane rente usled smrti bliskog lica ili usled povrede tela ili oštećenja zdravlja, je lično pravo i nenasledivo je, pa se gasi smrću lica koje ovu štetu potražuje.
Ali, ako je šteta već dosuđena pravnosnažnom sudskom presudom, ili o tome postoji sporazum stranaka, dospeli iznosi naknade štete su prenosivi na naslednike.
Obaveza naknade štete se smatra dospelom od trenutka nastanka štete.
Štetu nadoknađuje lice koje je odgovorno , a to može biti lice koje je štetu prouzrokovalo namerno ili krajnjom nepažnjom
( odgovornost po osnovu krivice ) , i to ako se dokaže da postoji uzročna veza između štetne radnje i nastupele štete.
Poseban vid odgovornosti je odgovornost za drugog, I to : odgovornost roditelja za pričinjenu štetu od strane maloletnog deteta ; odgovornost preduzeća za štetu pričinjenu od strane njihovog zaposlenog na radu ili u vezi sa radom; odgovornost države za štetu pričinjenu od strane državnih organa i njihovih zaposlenih, nezakonitim I nesavesnim radom; odgovornost za štetu usled obavljanja opasne delatnosti ili od opasne stvari jeste na imaocu opasne stvari, tzv. objektivna odgovornost, osim ako dokađe da je šteta nastala krivicom oštećenog ili trećeg lica ( npr. povreda radnika na strugu – odgovoran je vlasnik kao imalac opasne stvari , osim ako dokaže da se radnik povredio sopstvenom krivicom, nepažnjom ili namerno)
Potraživanje naknade štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu, njenu visinu I obim, kao i za lice koje je štetu učinilo ( subjektivni rok ). U svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala ( objektivni rok).
Kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva, kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja.
Poseban vid štete je tzv. nesonovano obogaćenje, gde rok zastarelosti potraživanja iznosi 10 godina ( npr. nevraćeni zajam ili dug).
Posle isteka rokova u okviru kojih nastupa zastarevanje potraživanja ( 3 odnosno 5, odnosno 10 godina), obligacija se gasi.
To ne znači da se gasi I pravo da se I posle isteka ovih rokova potražuje šteta, jer sud na zastarelost ne pazi po službenoj dužnosti, što znači I da nije ovlašćen da npr. odbije ili odbaci tužbeni zahtev za naknadu štete postavljen I posle isteka navedenih rokova.
Međutim, ukoliko druga strana stavi prigovor zastarelosti, onda je sud dužan da o tom prigovoru odluči. Ako je prigovor osnovan, sud će odbiti tužbeni zahtev.