STICANJE SVOJINE

STICANJE SVOJINE NA OSNOVU ODRŽAJA savesne i (ne)zakonite državine

Pravo svojine je najšire, u granicama zakona, pravo držanja, korišćenja i raspolaganja jednom stvari, koje se može isticati prema svim trećim licima.

Kao jedan od načina sticanja svojine, jeste održaj, putem kog instituta, lice koje nema svojinu ali se nalazi u nesmetanom posedu neke stvari, može posle proteka određenog vremena steći pravo svojine na toj stvari.

 

Naime, u praksi se dešava da jedno lice ( vlasnik ) ima zakonsko pravo svojine na nekoj stvari, ali se ta ista stvar ne nalazi u njegovoj državini, odnosno iz nekog razloga vlasnik je ne drži i ne koristi, već to čini neko drugo lice, koje je došlo u posed te stvari ( držalac stvari ).

Pod uslovom da je to drugo lice (držalac ) došao u posed stvari na osnovu nekog punovažnog pravnog posla, bez sile, prevare i zloupotrebe poverenja, opravdano verujući da je on vlasnik stvari, takav držalac će steći pravo svojine i postati vlasnik pokretne stvari nakon 3 ( tri ) godine odnosno vlasnik nepokretne stvari nakon 10 (deset ) godina nesmetanog posedovanja iste.

Za sve to vreme, bez prekida, držalac treba da bude savestan, što znači  da opravdano veruje da je on vlasnik stvari, a nesmetani posed dokazuje opravdanost takvog uverenja.

Ukoliko je neko lice nesmetani držalac stvari, ali  bez postojanja punovažnog pravnog posla        ( npr. kupoprodajnog ugovora, sudske odluke I sl. ), za sticanja prava svojine se takođe traži savesnost držaoca, ali I duži zakonski rokovi, I to 10 (deset) godina za pokretnu stvar odnosno 20 (dvadeset) godina za nepokretnu stvar.

Stoga, nesavesni držalac stvari, koji stvar drži I koristi,  ali zna da drugo lice ima pravo svojine na istoj, ne može nikada, pa ni protekom vremena da stekne pravo svojine na toj stvari.

Vreme potrebno za održaj počinje teći onog dana kada je držalac stupio u državinu stvari, a završava se istekom poslednjeg dana vremena potrebnog za održaj. U vreme potrebno za održaj uračunava se i vreme za koje su prethodnici sadašnjeg držaoca držali stvar kao savesni i zakoniti držaoci , odnosno, samo kao savesni držaoci .

Lice koje ispunjava gore navedene uslove, podnosi tužbu za utvrđenje prava svojine protiv lica koje tvrdi da je vlasnik stvari, odnosno protiv lica koje se smatra vlasnikom. Savesnost državine se pretpostavlja, pa onaj ko tvrdi suprotno mora to i da dokaže.

Kada je u pitanju nepokretna stvar, presuda iz sudskog postupka predstavlja validnu ispravu za upis prava svojine u nadležni katastar nepokretnosti.

Na gore opisani način, faktičko stanje se pretvara u pravno, čime se ostvaruje društvena potreba za izvesnošću u pravnim odnosima.

Od gore navedenih pravila , izuzeta je imovina u vlasništvu države.